Yo soy un espectro, pálido como un fantasma...cominando este mundo a solas
Možes imati sve
celi svet pod nogama
al gde god da odeš
s tobom putovaće
praznina koja ti je ostala
i sećanje
na onaj moj čaroban svet
u kojem si budna sanjala
koje ti on neće moći dati
ni kupiti
novcima za koje si se prodala.
Nikada... ;)
Probudio sam se
gledao u prazno vedar i nasmijan,
podne vec je davno prošlo
ja ležao sam sasvim sam,
budan sanjao,
čekajuci da mi prođe dan.
Nazvao sam te,
da popodnevnu kafu zamijeni mi tvoj glas
da razbudis me svojim riječima
da osjetim da postojimo ti i ja.
Ljenčareci do sumraka
brojao sam minute našeg novog susreta,
ne znajuci unaprijed kako da se ponašam,
ni šta da osjećam
kad budem se vidio u tvojim tamnim očima.
Čekao sam te,došao par minuta ranije,
uživajuci u svakom trenutku čekanja na tebe.
sve mi je bilo drago sto prošlo je kraj mene
sve sivo meni je izgledalo ko šaren cvijet
volio sam beton po kojem hodam,
volio sam cijeli svijet..
Došla si,poljubio sam te nekako smotano
kao da pre tebe nikad nisam poljubio
nasmiješila se,i ja sam se nasmiješio,
onda smo krenuli zajedno
gde god bi nas put odveo.
Avgustovska mjesečina odavala je moje poglede
nisam ni pokušao da prestanem gledati u tebe.
upijao sam te,svaki tvoj pokret,svaku tvoju riječ,
samo sam te zagrlio,jer nisam znao sta cu reć.
Svježe ofarbana kosa,
prelazila je preko tvog golog ramena,
kojeg neodoljivo je bilo dodirnuti usnama
duga i tamna, savršeno je mirisala,
dok sijala se indigo-plavo
ispod dalekog mjeseca.
Ljubio sam te i shvatio
da ja nikad ustvari i nisam nikog ljubio,
u meni nije bilo ništa ni prije ni poslije tebe
nestala je prošlost,nestali su svi,
u meni nije bilo ničega,
u meni si bila samo ti.
Mjesečina,ti i ja,
ja kao dijete,ti kao ozbiljnija.
sjene drveća pletu se nad nama
dok grliš me svojim malim rukama.
Sretan i nasmijan
pod vedrim nebom,daleko od svega
Jutarnji ezan dočekujem sa tobom,
kriv pred narodom,jos vise pred bogom,
Opijen tobom i alkoholom
u ciku svetog mjeseca Muslimana
obavijen nekim osjećajem savršenstva
kojeg čini svaka tvoja vrlina
i svaka moja mana.
Ulozio sam proslost čekajući te,
uložio budućnost rizikujući s tobom sve
izvukla si ono naivno dijete iz mene
koje iz radosti tebi nije znalo reći ne.
Volio te nisam dugo,
al i danas imam neku sjetu,
volio te nisam dugo,
ali jesam najjače na svijetu.
Danas,kad god je puna mjesečina
jsjetim se šta mogli smo sve ti i ja,
svaka grana od drveta što na meni pravi sjene
podsjeti na tvoje ruke što su nekad bile oko mene.
It has been
countless days since you're gone,
with books
collected in your hands,
with a smile on a face
and part of the dream you realized,
with some strange look in your eyes
'cause we may not see each other
never again for rest of our lives.
Day after day still goes on,
hardly even one without thinking of you,
not because I can not resist it,
it's a memory I like to walk again through.
I will never learn
to forgive to time
which was wrong
when we met,
when looks from our eyes
tangled on a right ways,
when roles disappeared
roles of hunters and preys,
when our heart released from chains
when the period of endless shadows
finally passed away.
Everything was perfect,
everything except time.
Maybe this world would be
a little clearer to see
if I know
why we were to late,
me for you,and you for me.
So many years
laughing without smile
crying without tears,
looking into the emptiness
If we looked somewhere else
maybe on time we would
see each other,and be blessed.
Only God knows
what you are to me,
What I was to you
I never looked in my inside
to that depth,
out of fear, perhaps of vanity
that I will discover how much
you mean to me,
now when it's to late,
when you're so far away.
There is a part of man
that itself feels
when someone is being slowly forgotten,
and fades away too,
as I slowly fade in you.
Maybe this is what I want,
a wish that is being realized,
but still not making me satisfied,
Just go further....
you know what to do,
take out of life
all that hides,and what it gives to you.
It is not worth to live in dream,
it will never be forgiven by reality..
It has been
countless days since you're gone,
with books
collected in your hands,
days passed, and still passing,
But memory of you will never go away.
Perhaps this is what I want for myself,
a wish which makes me,
deep inside,
happy as a child,
a reality, or a dream,I don't care
I defy, day by day
to oblivion to take you away.
Prošlo je
nebrojeno dana odkad si otišla,
s pročitanim knjigama
skupljenim u rukama,
s osmijehom na licu
i dijelom sna koji si ostvarila,
sa nekim čudnim pogledom
jer se možda nećemo
vidjeti više nikada.
Dan za danom i dalje prolazi,
rijetko koji da na tebe ne pomislim,
ne jer ne mogu tome da odolim,
već volim da te se prisjetim
i uz tebe misli odmorim.
Nikad neću naučiti
vremenu da oprostim,
što bilo je pogrešno
onda kad smo se sreli,
kad su nam se na pravi način
pogledi zapleli,
kad sa srca su spali
okovi od stijena,
kad nestale su uloge
lovca i plijena,
kad prošao je period
beskonačnih sjena...
Sve je bilo savršeno,
sve osim vremena.
Možda bi mi ovaj svijet
bio malo jasniji,
kad bih znao
zašto smo zakasnili,
jedno za drugim...
Toliko godina
bez osmijeha se smijali,
bez suza plakali,
u prazninu gledali..
a da nismo, možda bi na vrijeme
jedno drugo vidjeli.
Samo Bog zna,
šta si ti meni,
šta sam tebi bio ja
Nikad nisam pogledao u sebe
do te dubine,
možda iz straha, možda iz taštine
da neću otkriti da mi značiš previše,
sad kad je kasno,
kad si tako daleko od mene.
Postoji dio čovjeka
koji sam po sebi osjeća
kad ga neko polako zaboravlja,
kad blijedi neko u nekome,
kao što sad u tebi polako blijedim ja.
Možda je to ono što ti i želim,
želja koja mi se ostvaruje
a ipak joj se ne veselim.
da ides dalje
i uzimaš od života
sve što ti krije,i sve što ti daje
Ne vrijedi živjeti u snovima,
java takvima ne oprašta nikada.
Prošlo je
nebrojeno dana odkad si otišla,
s pročitanim knjigama
skupljenim u rukama,
prošlo je,i prolaze i sada,
ali ti u meni nećes proći nikada.
Možda je to ono što sam sebi želim,
želja kojoj se u dubini sebe
kao dijete veselim,
bila java, ili bio san
prkosim iz dana u dan
tek tako zaboravu da te dam.
Duboko u jastuku
leži nepomična glava,
tri već je proslo..
reklo bi se da tu neko spava.
Jedan obraz,jedno oko
prekrila je tama
a ostatak bijelog lica
mjesečina obasjala
Dok sobu steže
beskonačna tmina,
jedan dio pogleda
pod mjesecom zasija.
Krv crna od kofeina
pluća od nikotina
duša od ljubavi
bez svetla da je izbavi
ni sna da spokoj oseti.
Još drži ga budnim
sjeta o vremenima ludim
nedosanjanom snu i
danima kad je ona bila tu.
Duboko u jastuku
leži nepomicna glava
jos tri su do zore
a tu niko ne spava.
Nit snage za stisak,
nit glasa za vrisak
ugrijan tminom
zagrljen sjećanjima
i njegovan tišinom.
Podijeljen na dva dijela
jedan koji bi da voli
drugi koji bi razdvojio
dušu od tijela.
Pokretima,
bližim mrtvima
nego živima,
kao neka utvara
ustaje i prozore otvara.
Mesečinom našminkan
danju Suncem raskrinkan,
svjestan da
bilo svjetlo,bila sjena,
on bez nje spokoj nema.
Između sna i noćne more
i misli i osjećaji u njemu gore
ne znajući ni s kim se bore
nit s kim da savez tvore.
Jedan korak, iza prozora
tama u zraku toliko gusta
da todirnu tlo bez povreda.
Vjetrovi sa zapada
okrenuše ga mjestu
gdje ona je spavala.
On krenu prema njoj
teškim,nesigurnim stopama.
Skriven među stablima
hladnih crnih borova
tužnim pogledom gledao je
odsjaje njenih prozora.
Iako i ona
zore budna doziva,
te noći je spavala,
kao nikad do tada.
Ugrijan tminom
zagrljen sjećanjima
njegovan tišinom,
skupi snage za glas
da izgovori njeno ime
i otkrije se od vela tišine.
Punim plućima
imenom ju je dozivao
al to ne bi glas čovjeka
već zavijanje kurjaka
koji u samoći najavljuje
zlatno doba sumraka.
Ni ezana,ni crkvenog zvona
da prikriju patnje iz nesvetog tona
što ovo biće stvara
dok ona spava,i prozore ne otvara.
Snijeg poce da pada sa neba
u trenu kad mu toliko njene topline treba
i mesec se skri iza oblaka sivih
dok on nju doziva
svojim posljednjim glasom zivim.
Ležao je sklupčan,pružao ruke,
gledajući promrzle prste,
što svakim novim trenom sve manje
su nastavljali da drhte.
Između svakog od njih
falili su njeni prsti mali
tu padoše pahulje bijele
da popune prazninu koja fali.
Duboko u snijegu
leži nepomična glava,
zora vec je došla
reklo bi se da tu neko spava.
Hladnim pogledom
ona je budna posmatrala
promrzlu ruku što prema njoj
iz snijega se pružala.
O snu je razmisljala...
Sanjala ga je,
njegovo i svoje srce
što mogli su u jedno da se stope.
Dok on je ležao tu pred njom
prekrivenog lica,
na kojem pahulje su prestale
da se tope.
Duboko u snijegu
leži nepomična glava,
zora vec je prošla
reklo bi se da tu neko spava.
i spava, i spava..
sad konačno spava.
Šutim,
kroz neki prezir mislim na tebe,
tražim razloge tvog greha..
Zatvorim oči,
sve što vidim,
je sjaj tvog lažnog osmeha.
Šutim,
ne bih li čuo u sećanju
boje tvog glasa,
otvorim oči,a svetlost kroz njih
duboko u meni,
još veću tamu zatalasa.
Preturam po mislima,
razbijam ih o zidove svoga uma,
ubijam dobrotu u sebi,
zbog koje se iza jednog drveta
meni skrila cela šuma.
Sve što čujem,
sve čega mogu da se setim
je šapat Nesvetog u meni,
koji mi ne dade da te osetim,
u potpunosti duboko u sebi.
U meni zvone Njegove reči:
"Jedina istina koju imas
je ona koju sam ti Ja dao,
svaki šapat je istinit bio
a ti Me samo delimično slušao".
SheyThaN
Zar ne bi ti dovoljno
što tvoj Bog ti je dao
da voli te neko
ko to ranije nije znao.
Al' bi ti premalo
imati nekoga kome je stalo
do tvog osmeha
kad je i bez razloga,
da u tvom zagljaju
vidi skloniste od kiše..
Tebi bilo je premalo,
ti želela si nešto više.
Ne bi ti dovoljno,
topla reč poverenja,
onog čudnog,
dugokosog stvorenja,
što nije ga Bog poslao,
a njemu iznad Boga,
do tebe bi stalo,
a da ni sam to nije znao.
I to bilo ti je malo,
da imaš nekoga
ko za tebe sve bi dao,
nekoga ko u tvom zagljaju
vidi sklonište od kiše,
ko na tvojim uzdasima diše..
A sad i da vratiš vreme,
njega u tvom svetu
ne bi bilo više.
U svetu iskvarenih duša,
naivan je onaj koji svoje srce sluša
samo oko i um pravu istinu daje,
u jednom kratkom trenutku spoznaje.
.
.
.
.
.
.
.
.
Kad kročim sam
Pustim ulicama,
U svakom dahu vjetra
Ja namirišem tebe,
Osjetim koliko si sama,
Koliko sam sam,
Bez ikoga,
I ne sumnjam
Da tako je zapisano od tvog boga.
Gledam u tvoje prozore,
Svjetla u tvojoj sobi
Već odavno nema,
Baš kao i sobu
Tako i tebe
Ispunila je ona odvratna
Beskonačna sjena.
Mrzim te,
A tako bih volio da si tu,
Bar da vidim te,bez šminke
Na tvom dalekom prozoru,
Da ti mahnem rukom djeteta
I ukradem tvoj osmijeh,
Meni osmijeh andjela.
Kao nijem,kao slijep
Prođem pored tvojih prozora
U meni osjećaj kida me
Ispod bolnih uzdaha,
Ja uvijek dignem glavu
U nadi da te ugledam,
Ali tebe nema tu nikada
Kao da si nestala
Kao da si nestala..
Kad vidim te,
Kao da te ne vidim,
Kad pričam s tobom,
Kao da pričam s bilo kim,
Kao da smo nestali
Jedno za drugo
Ja i ti,a jesmo,
Samo jos uvijek sebi
To nismo priznali.
.
.
.
.
.
.
Kuću moga spokoja,
danima su nadletala
četiri crna gavrana.
U mojim mladim žilama
topla krv se ledila
od njihove lepote i zlog predznaka.
.................................
Ležao sam ispod drveta
u sjeni krošnje,od ljubavi nasmejan
gledao u nebo bez oblaka
dok moj pogled ne prekriše
ptice crnje od mraka.
.................................
U svakom zamahu crnih krila
zvuk se čuo što smrt priziva.
Ko li će umreti,sami bog zna
pitao sam se,a ni sluteo nisam
da to ću upravo biti ja.
.................................
Četiri gavrana u dva para
naslutiše tamu od 12 dana
12 dana umiranja,
12 dana rađanja,
rađanja kroz strah,
12 dana teških udisaja
i stvaranja novog osmeha
kad nestade i onaj posljednji dah.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
Javio sam ti
koliko mi je stalo da mi oprostiš
zbog nečega što ja ne znam
ti mi zameriš,
i prkosiš mojoj ljubavi.
.
Oprosti mi,zbog ničega..
Čiste savesti,duše nevine
ipak tražim da mi oprostiš,
kao da za život sad se borim
toliko me ovo boli
što te volim,a osetim
da ti to ne podnosiš...
.
Čekaću
još koji tren da mi saopštiš
čemu razlog svega toga
da zameriš mi sve do Boga...
.
A ti nikako da popustiš..
.
Čekaću
još minutu barem
pre nego na kraj stanem
ove priče i nestanem
iz tvog života zauvek..
.
Toliko vremena bacili smo ti i ja
nadmudrujući se rečima
bez potrebe jedno drugo zaboleli,
umesto samo da smo se voleli
toliko pametni,ipak to nismo umeli.
.
Sad je verovatno izgubljeno sve
nit ti imas mene,ni ja tebe uz sebe
ni onda kad je najteže
kad život dušu rasplače..
Ti i ja,kao stranca dva
gledaćemo se beživotnim očima
među poznatim ljudima,
koji još veruju
da ljubav je nepobediva....
Oprosti mi,
mojoj slabosti
što ne imadoh hrabrosti
da se pojavim
da te zagrlim.
da sve svoje nedaće
što u grob me tjeraju
po strani ostavim
oprosti mi
što ne nađoh se
u tvojoj blizini
da svoj dodir
tvom obrazu poklonim
da kosu tvoju tamnu
s lica sklonim
oprosti mi
jer nisam osetio ovaj put
da i ti to želis...
Tako mi je žao
što nestajem
u nekoj večnosti
u nekim pričama
koje ti i ja do kraja
nismo ispričali
tako mi je žao
što nismo uspeli
što smo se predali
iako smo se voleli
više nego ostali..
Zaboravi,
ja ću na svoja pleća
sve preuzeti
svaka greška
neka bude na meni
ja ću sve
osim tebe kriviti,
pa makar svi
leđa mi okrenuli,
ja ću uvek
od svega
samo Tebe braniti.
Tako mi nedostaješ
Da ni jedna molitva ne pomaže
Da te zaboravim.
Koliko god to od srca izgovorim,
Ti uvek ostaješ duboko u meni.
............................................................
Ponekad tako snažno poželim
Da te zagrlim
Onaj muški ponos pregazim
Otkinem one reči od sebe
I kažem ti da ni trena ne mogu bez tebe.
............................................................
Tako mi nedostaješ
Da više ne znam kome se molim,
Andjeli i demoni isti su mi postali
Bog i Đavo po strani ostali
Kao da su od mene svi oči zatvorili.
............................................................
Ponekad tako snažno poželim
Da sutra se ne probudim
Jutro ništa ne vredi
Ako tebi „dobro jutro“ ne poželim.
............................................................
Tako mi nedostaješ,
Da ni jedna psovka ne pomaže
Ni molitva nema snagu tu
kao tvoje ime sto u meni odzvanja na dnu.
Kad zatvorim oči
sve oko mene menja se
tama nestane kad pomislim na tebe
sve je tako šareno samo od sebe...
Onda zaboli
kad znam da lažem se
ti više nisi uz mene
da kažeš mi uredu je
i onda kad nije...
Kad udahnem dah
osećam kao da je posljednji
kao da ni sam ne želim onaj sljedeći
jer nema smisla disati
bez nekoga kao sto si ti...
Kažu mi da je milion takvih kao ti
ja se pravim kao da cu ih saslušati
u mojim očima oni mogu videti
da do sutra o tome mogu pričati..
ja ih necu poslušati...
Osetio sam sne koje sanjaš
dubine do kojih toneš
širio krila za beskrajne visine
da podignem te kad ti klones..
Ja cu uvek biti tu
prati glas sneznog pokrivaca
o mom koraku
prati mesecinu do mog krika
rasiri svoja crna krila prokletnika
pronadji me izmedju svetova
u beskonacnosti mojih vekova.
Ko ti noćas šapuće laku noć
prevlačeći pokrivač preko tvoga hladnog ramena,
ko ti ljubi vrat dok si snena
i pažnjom pokazuje koliko si savršena..
Ko te budan gleda dok ti sanjaš,
čuvajući tvoje sne od zlih košmara,
ko li sad svaku tvoju tajnu zna,
zar je bitno,kad to više nisam ja.
Spavaš li
osećam da u snu
moje ime govoriš,dozivaš
vreme kad smo se voleli
a tad to nismo ni sluteli.
Zaboli,ponekad zaboli
tražeći te u svetu koji više i ne postoji,
umori,do smrti me umori
tražeći tebe,a znati da
prvo sebe moram pronaći.
Kad ti si nestala,
s tobom nestao sam i ja
sad si se vratila
a ja sam negdje,sami bog zna.
Po ko zna koji put
ja vidio sam te opet
sretnu i nasmijanu s njim.
Držali ste ruku jedno drugome
Kao što nikada nismo ja i Ti.
Po ko zna koji put,
naši putevi su se zapleli
opet smo se susreli
u trenu svega sjetili
šta nekad smo imali...
Po ko zna koji put
ja prešao sam na drugu stranu
preko sebe i sjećanja
preko ulice,da ne vidim
s njim tvoje sretno lice.
Po ko zna koji put
sreli smo se slučajno
ja ponašam se površno
nježne reči ostavljam u sjeni
samo da ne bi izgledalo
da jos uvijek živiš u meni.
Neodoljivo je bilo
ogledati se u tvojim očima
na trenutak pomisliti da u nekom svetu
zajedno postojimo ti i ja,
bez predrasuda i nadmudrivanja,
s beskonačnom dozom verovanja
jedno u drugoga,
gde poljupcima topimo
sve ono što nam se ne sviđa
što donosi nam dosadna svakodnevnica.
..........................................................................
Vrelija od sunca u meni je krv bila,
kad si se mojim dodirima prepustila,
imao sam osećaj da si pre mene osetila,
da te osećam više nego to predstavljam.
.............................................................................
Beskrajno je bolno
otvoriti svoje srce puno ožiljaka,
izvući na svetlo preplašeno dijete
bez sjaja u očima,
bez ičega u njima,
osim suza koje mu je prošlost poklonila.
.........................................................................
Znam da razumeš,
i u tebi diše tama prošlosti,
možda je to jedino zajedničko
što ti i ja smo imali,
znam da ćeš razumeti,
kad šapnem ti da odlazim,
da me nećeš gledati
kao da nisam vredan tvoje ljubavi,
niti kao da si bolja od mene,
da ćeš me pustiti,
da nestanem....
........................................................................
Ovakvi kao ja,takvi kao ti,
mogu jedino preživeti u sebičnosti,
s darom zavodljivosti,
i beskrajne nesposobnosti
za ljubav uzvratiti
onima koji bi nas iskreno voljeli.
.....................................................................
Na ovom koraku ja moram stati,prestajem ti prijatelj biti,
al neću ti neprijatelj postati,
brzo ćeš ti to preboleti,
ako ćeš uopšte išta osetiti.
......................................................................
Pre nego sve nestane,
ti ćeš me opet videti,
bez ovoga u meni,što sad pišem ti,
bez djeteta u meni,koje će se sakriti,
u najtamnijem kutku moje unutrašnjosti,
gde će spavati,gde će sanjati
da se više nikad neće probuditi,
gde će spavati,gde će sanjati
u srcu zaključanom lancem večnosti,
u istom onom malom srcu
koje te je zaista moglo voljeti.
Jedna reč sa tvojih prelepih usana,
bila je dovoljna,da odlutam sa slikom u očima,
kako sami,daleko od svega,
držeći ruku jedno drugome,lutamo ti i ja.
...............................................
Znam da si primetila,
da gubim se u tvojim očima,
da ne slušam nikog oko nas,
sve one lepe reči govorio sam na sav glas,
samo da sakrijem da to ustvari i osećam.
...............................................
Probudila si nežnost u meni,
koja davno je nestala,
tako davno da je se i ne sećam,
probudila si me iz bezosećajnog sna,
vratila u javu,i ja opet osećam.
...............................................
Nisu nas drugi spojili,
samo su nas upoznali,
da budemo radoznali,
da upoznamo se bolje,
više nego smo planirali,
bar da otkrijemo koliko bitni
jedno drugom možemo biti ja i ti.
...............................................
Nisu nas spojili drugi,
možda neka hemija,
ili geografija, ;) ;) ;)
možda astrologija,
ti možeš biti moje sunce,
moja zvezda vodilja,
sad si samo slatka tajna,
koju znamo ti i ja.
U meni su uvek u legiji bili,
pod konac postrojeni šejtani i džini,
sve dok se nisi pojavila ti.
Oni su upoznali čar ljubavi,
koju prema tebi su osetili,
u srcima svojim
od vatre stvorenim.
............................................
Voleli su te,svi do jednog..
Jedni su crtali,
drugi pesme za tebe pisali,
pesme o ljubavi,
pesme o bliskosti,
sve dok smo zajedno
bili ja i ti.
............................................
Preko mojih usana
lice su ti ljubili,
preko mojih ruku
tijelo ti grijali..
Kad bila bi nevesela
oni bi te nasmijali,
kad si budna,
oni bi te uspavli,
i cele noći pazili.
............................................
Izdali su smisao
zbog koje su stvoreni,
postali su predobri,
da ikog bi povredili.
Postali su uzrok osmeha
svih ljudi oko njih,
samo dok smo zajedno
bili ja i ti.
............................................
Sve dok nisi ti
preko svojih usana
teške reči izgovorila,
svojim rukama
moj korak prema sebi usporila.
Kad bilo nam je hladno,
još više bi nas hladila,
kad bili bi neveseli,
još više rastužila.
............................................
Nestala si,
ostao sam sam da te pravdam,
da te branim
od pjesnika i slikara u meni,
da me bude njihovi krikovi,
i šapati tvog imena u sjeni.
............................................
Sam,a oni nikad izbrojani,
puni gorčine i slabosti,
što sebe su izdali,
što tebe su voljeli,
što bila si njihov raj,
iz kojeg opet su protjerani..
............................................
Sve se lomi u meni
gledajući kako se gasi
svetlost dobrote koju su stvorili,
samo ja ih shvatam,
jer zajedno smo te voljeli,
srcima od krvi i od vatre stvorenim.
............................................
Božanski je praštati,
ja Bog nisam,oni nisu ljudi,
ne očekuj milost,
dok sećanje naša srca grebe,
ne očekuj,jer ni mi to nismo
dobili do tebe.
............................................
Više nema pjesnika,
više nema slikara,
samo hiljade i hiljade prokletnika,
lažova i zavodnika,
grešnika i osvetnika,
punih gorčine i bola,
nek te prate izvan mene,
neka budu sudbina tvoja.
............................................
Nek se vrate u mene,
kad god to budu htjeli,
uvek ću im naklonjen biti
zbog svega što smo proživeli.
